Elem, No Man’s Sky VR varijanta
Drago mi je da sam cekao ovoliko. Posle pregrst sati virtuelnog space turizma provedenih u pc verziji, mogu reci da bih verovatno zalio para da sam uzeo igru kad je bila samo u pljosnatoj varijanti. Ovako sam, po prvi put sinoc, osetio taj neki zen momenat gde sam imao plan i program, te proveo veoma prijatnih sat-dva prckajuci po povrsini planete, svako toliko uskacuci u letelicu da promenim malo okruzenje u potrazi za rudom bakra. Nazreo se trenutak gde sam mogao sebe da vidim kako provodim desetine sati relaksirajuci se i lagano gradeci uporiste u ovom sarenom univerzumu.
Da li bih to isto hteo da uradim na obicnom tv-u? Tesko je reci. Mislim da NMS nije igra koja bi mi drzala paznju da nisam usred svega, da ne mogu da drzim multi-tool ko sto drze pistolje u tarantinovim ranim filmovima, da ne osecam tezinu zemljista iznad sebe kad sidjem u pecine, da ne osetim trzaj u stomaku svaki put kad se moja letelica vine u vazduh.
Al na temu same igre, treba napomenuti kako sam se prethodnih puta osecao pogubljeno, jer NMS od starta baca na tebe gomilu sistema i informacija, s minimumom drzanja za ruku (a kazu da ranije bilo jos gore). Dosta brzo dodje trenutak gde se rves sa inventarom, nastojeci da skapiras sta ti treba za koju konstrukciju, gde to da stavis i kako uopste da napravis reciklator.
A za sve ti trebaju drugaciji elementi – ugljenik za jednu stvar, sodium za drugu, ferite za trecu i tako jedno desetak puta dok vise ne znas sta ti treba a sta da bacis. A potom sednes u brod da izvidis malo dalje, da bi posle shvatio kako nemas nacina da se vratis i nadjes opet taj isti reciklator pun dragocenih preradjevina koje nisi pokupio. Tek sam sinoc naucio da se ne vezujem previse za tako sitne stvari. NMS je gigantska igra, i uvek preko iduceg brda ima jos ruda, jos biljaka, jos misterioznih gradjevina. Learn to let go, sto bi rekli. Ucim principe taoizma uz proceduralnu video igru.
Nisam jos daleko ni stigao, iako sam sasuo verovatno jedno 5 sati u igru – tek sam pobegao sa startne ledene planete i sleteo na vrelu planetu u istom komsiluku. Prakticno jos ni tutorial nisam zavrsio.
Za kraj jos samo koja rec o VR-u. Kad se uzme u obzir koliko je igra bremenita sistemima i inventarima, dosta je to sve elegantno reseno za VR. Nemam osecaj da su na brzinu uglavili vr kontrole, lepo sve radi. Drago mi je sto sam uzeo pc verziju, kako zbog lepse grafike tako i zbog slobode koju touch kontroleri pruzaju. Mislim da bih se patio s psvr-ovim move kontrolerima. Pecurkice zivot znace. Naravno, pogasio sam sva pomagala cim sam pokrenuo igru, i nisam imao nikakvih problema s mucninom. Tojest, dok nisam prvi put otisao u svemir i krenuo da pravim lupinge po vise osa rotacije odjednom – e tu mi se stomak prevrtao i gundjao ostatak veceri.
